|
Hex Drvodelja, sužanj i veštica |
|
Dan prvi Danas mi je teško da se posvetim poslu. Dleto na stolu, zapostavljena porudžbina nedovršena na polici. Danas je strašan dan. Kao da besparica i ova prokleta zima nisu dovoljni. Uhvatili su ženu koja mi je spasila sina. Mi smo ćutali, ali komšije su prestrašene novim proglasom. Samo gledaju kada će nešto povoljno da se desi. Kao da će prijavljivanjem drugih spasiti svoju kožu jednog dana ili rezervisati mesto na nebu (koje im je već obećano – a ako nije, kupiće ga, za to se uvek nađe novca). Guraju prljave noseve preko tuđe ograde, pamte, sašaptavaju se, trče u crkvu, ispovedaju tuđe grehe za koru hleba. Jedva su dočekali da mi sin ozdravi, i za sve krive nju. Jeste, bila je tu jedan dan i jeste moj dragi dečak ozdravio od njenog bilja, znam da jeste. I znam da joj zbog toga sutra sude, ali, Bog neka mi oprosti – nije mi žao. Ako je pametna, priznaće, pokajati se i pustiće je. Ako ne, na moju dušu krivica ne pada. Moj je dečak jedino što je bitno i neću ni da mislim na nju... Ali nikako ne mogu da se uhvatim posla. Sve je pri kraju, ostalo je samo lice. To sam uvek najviše voleo da pravim. Mirne oči Gospoda polako izranjaju iz drveta, gledaju me blago i utešno. Danas ne mogu ni da počnem. Plašim se prekora, više od svega na svetu plašim se Njegovog prekora. Ali mušterija čeka, a deca su gladna. Moram na sve zaboraviti. Neka gori. Neću ni da idem da je gledam. Dan drugi Danas je sve ispalo bolje nego što sam očekivao. Kao da dobri Gospod nije bio dovoljno milostiv od kada smo objavili novi proglas. Odziv naših smernih ljudi premašio je sva okolna mesta. Kutije za oprost se pune svakim danom, a ispred ispovedaonica prave se redovi i sve to, naravno, u čast našeg Gospoda. Kako je ugodan život jednog Božjeg sužnja. Toplo mi je pored vatre i greje me vino i tako sam zadovoljan današnjim danom. Suđenje je prošlo izvrsno. Doveli su nevernicu, po običaju pred naš skromni sud i ispitivanje je teklo glatko. Priznala je da je došla sa juga u potrazi za mestom koje će je prihvatiti.Nudila je svoje usluge za hranu. Topli čaj od nekog semenja za grudobolju, mirišljave masti protiv nesanice i ženskih bolesti, pa neke zavoje za stare koji navodno leče kosti i još razne koještarije i đavolja posla. Čuli smo za nju odavno. Loš glas se brzo pronese, ali nikako nismo mogli da je nađemo. Bog neka oprosti onima što su je skrivali i nek nagradi one koji su je odali! Sve u svemu, ništa nije poricala do poslednjeg pitanja kada treba da se izjasni da li je sejala jeres ili nije. Moram priznati, preseklo me je njeno sigurno ne kojem se nisam nadao, ali za sve ima leka, pa i za glupost (a i da nije bilo tog ne, dan bi bio kao i svaki drugi, a treba ljude razbuditi svako malo, podsetiti ih na budno oko Gospodnje i na primeru im objasniti da se jeres ne isplati!). Bičevali smo je dugo. Uvijala se kao larva meni pod nogama i smenjivali su se reski udarci biča sa njenim kricima i dobro sam osluškivao ne bih li propustio priznanje (jer nije ni jedna duša, pa čak ni ona grešna, zaslužila da pati više nego što mora). Nije priznala. Vrag nije bio uz svoju podanicu i izguila je svest. Pročitao sam joj optužnicu i presudu, saopštio kaznu, pa su je odneli u tamnicu. Njeno neverničko lice videću sutra, a pošto sam tako dobro raspoložen danas, ukinuo sam joj sutrašnje pravo na pokajanje. Za to su krivi seljani što su je skrivali, a ne ja. Dan treći Danas ću umreti. Ne plašim se jer sam znala da će se tako završiti. I nije mi žao. Čovek svoj put ne bira. Pred smrt, moliću se za one koji su me prijavili i za one koji su me osudili (molim te, Bože, samo da nije dečakov otac taj koji me je izdao). Sama sam u mraku i hladno je, ne mogu da ležim na ledjima, osećam rane kako mi gore, a kada se okrenem na stomak sakupe se pacovi na miris krvi pa se penju po meni... Samo da sve prodje, da se sve već jednom završi. Kažu da se prvo umre od dima, od gušenja, a ne od vatre. Nadam se da je istina. Ne razmišljam ni o raju ni o paklu. Na zemlji sam prošla kroz oba. Sumnjam da uopšte ima nečega posle smrti. Zahvalna sam Bogu na svemu što mi je pružio i molim se anđelima da bdiju nad svima koje sam lečila jer to je jedina ljudska stvar i jedino vredno što sam sa sobom uradila. Napolju čujem kako već odnose cepanice na trg. I oni me proklinju, a nisam im ništa učinila,ni dobro ni loše. Dogovaraju se koliko će koji trulog voća da donese, da me gađaju. A znam da su gladni. Neka. I oni samo rade svoj posao. I ja sam samo radila svoj posao. I dobri dečakov otac neka nastavi da radi svoj posao. Neka ukrasi ceo svet svojim jeftinim raspećima, pa će, možda, jednog dana, da se pokaju svi oni što su grešili. |
| komentari: |
| + |