1.

Видео сам га на обали реке. Био је невероватно леп. Тај облик, предмет, артефакт, како ће такве ствари много касније звати јер га није природа направила. Нити је био направљен људском руком, заправо одмах сам уочио разлику у односу на оно што смо сами правили тих дана.

Био је величине облутка. Облутке сам и скупљао, тамо на обали Истера, јер били су добри за оштрење секира. Међутим, материјал од кога је направљен био је некако углачан, сјајан и много чвршћи од било каквог камена. И облик је био префињен. Према њему су фигурице плодности које смо правили од мекшег камења изгледале неописиво грубо. Ово је такође била фигурица. Имала је по две руке и ноге, као и ми, али танке и дуже у односу на труп. Свакако много израженије него на нашим фигурама где су се патрљци само насађивали на женске облине. И глава је била чудна – троугласта са великим очима. Уши су биле једва приметне, а горњи део раван, без неког набора који би дочарао косу.

Удварање је било веома једноставно у тим временима. Ко би био довољно јак, здрав и тако изгледао могао је само изразити своју намеру спаривања. Даме су бирале. Но оне које су изгледале најбоље, чији је изглед најбоље показивао здравље, плодност, унутрашњу снагу, па и нешто више од тога – оне би често тражиле нешто више. Нешто што ће им привући пажњу.

Са том намером сам кренуо Златокосој, остављајући посао скупљања облутака који сам тек делимично завршио. Јер пронашао сам нешто много боље. Пећина није била далеко од реке. Од остатка брда је одвајала кратка стрма стазица, литица која би помогла да се зауставе звери ако би цео чопор покушао да улети. То се истина дешавало ретко, причало се о томе, током посебно хладних зима.

Свако се бавио својим послом. Двојица су цртали нешто по зидовима пећине, старица је пекла два зеца на ватри, а Златокоса је штавила кожу помоћу два велика камена. Једноставно сам јој пришао и пружио оно што сам пронашао.

-         Вечерас, кад изађе Луна – то је било све што је рекла.

Те вечери се такође свако бавио својим послом, многи од тих послова су били слични ономе што смо ми радили. Били смо у кутку пећине, велика ватра (пошто смо пред спавање знали да разгоримо) бацала је одсјаје на нас само делимично скривене иза стене. Нисмо се ни крили, јер у то доба није било стида у нечем најприроднијем. Није било ни неког осећаја интиме у временима када је само нека ђинђува могла бити сматрана личним власништвом. Таква једна ђинђува, али не било каква, већ нешто што нико није видео, била је залог наше љубави.

Стргнуо сам са ње кожу која јој је причвршћивала мале груди. Добар део сам могао свакодневно видети, кожа и није била ту да скрива већ више из практичних разлога да помогне у раду и лову. А сада сам имао у својим рукама та два предмета жеље оних које Златокоса још није изабрала. Пажљиво је скинула крзно које јој је било око кукова, било је бело од лисице уловљене зими. Погладио сам руно између њених ногу. Пољубили смо се. А онда сам ушао у њу. Уживање ипак није дуго трајало...

Прво се чуло завијање вукова које смо толерисали у околини пећине. Те животиње су биле корисне да упозоре у случају опасности – пожара или проласка неке веће звери. Инстинктивно смо се раздвојили, почесмо да се облачимо како бисмо спремно дочекали опасност, ма каква она била. А догађало се нешто чега се нико није сећао, а ипак је таква могућност била у неком непрепознатљивом страху свих нас. Са улаза у пећину се чуо глас нашег друга.

-         Здепасти! Има их много. Можда и не знам колико много десетина...

Реченица је означавала непојамно мноштво. Онолико колико смо могли избројати прстима, па пута много. Не зна се колико. Нас је било мање од четири десетине.

И онда се догодило оно што ће ми касније изменити судбину, и судбину мојих потомака. Златокоса је једноставно рекла две речи:

-         Држи! Употреби!

С тим речима ми је у руке тутнула фигурицу коју сам јој поклонио. Ја наравно нисам знао како могу употребити предмет који је стајао у шаку против огромне физичке силе која је претила.

Здепасти су нападали у таласима. Прво су камењем засули улазак нашу пећину. То је унутра отерало и најприбраније. Искористили су кратак период да би њихови ратници нагрнули према улазу. Али није могло много да их се попне. И ми смо користили кратко време да се припремимо за контранапад. Битка је била кратка и оштра. Њихове мочуге и масивне секире прилагођене већој физичкој снази коју су имали. Наше много оштрије и убојитије секирице. Овде нису имали бројчану предност, заправо их је мање од десет успело упасти у пећину. После кратког окршаја један њихов је лежао мртав, главе претворене у кашу. Још један се превијао према кутковима пећине, за сада остављен самом себи. Нико још није обраћао пажњу на тог рањеника. Остали побегоше.

Ми смо много боље прошли, мада су двојица гадно крварили. Први напад је био одбијен, али јасно је било да је ово тек почетак. Са узвисине сам видео како су доле иступиле њихове жене, голих груди и са бакљама у рукама. И те бакље почеше да лете према нама, према улазу у наш дом. Хтели су да нас избаце димом. Ако је постојао прави час да употребим фигурицу, како рече Златокоса, тај час је управо наступио. Међутим, нисам имао ништа друго осим жара борбе, паничног страха и инстинктивне жеље да заштитим свој род. Једноставно сам подигао леву руку са фигурицом, десном завитлао секиром и испустио неартикулисани крик.

Крик је био језив, као да није излазио из људских плућа. То је натерало све око мене, нас и наше непријатеље, да на тренутак застану. Но, то је био тек почетак. Бар десетина нападача пред пећином једноставно се претворила у пламенове. Све је трајало веома кратко. Остали су се панично разбежали. Ипак, то није био крај те ноћи.

Сишли смо доле на пољану, на поприште наше победе. Почели бисмо да славимо али су нас спречили одсјаји ватре у даљини. Некако смо знали да се суседном роду догађа исто што и нама. Договор је био веома кратак. Никакво обичајно правило или памћење није нам налагало да реагујемо. Родови су живели једни поред других, трампили би се и међусобно укрштали, понекад чак сукобљавали када би почело да понестаје ловине. Али сваки род се бринуо сам о себи. Дешавало се да понеки род нестане, изумре. Није то било ништа чудно. Међутим, овај напад је био веома чудан. И свест да нашим суседима прети иста опасност као и нама...

Појурили смо тамо, знајући да тешко да ћемо стићи пре пола ноћи. Било је још касније када стигосмо до њихове пећине. Прекасно. Искасапљена тела, углавном људи, лежала су испред, понеко и у самој пећини. Тамо се на нас бацила једна гола девојчица, очигледно полудела од свега што се догодило. Једва смо успели да обуздамо њен напад после чега је само понављала – здеп... здеп... здеп... здеп. Нисмо видели да је рањена, али тешко да је неко веровао да ће после ове ноћи остати читава. Шупљозуби, најстарији међу нама, рече да покупимо ако наиђемо на нешто вредно, нешто што здепасти нису покупили или уништили. Овим људима неће више бити потребно.

Мало смо причали у повратку.

-         Није ми јасно – рекох – на овој обали их не видесмо дуго. Ја се не сећам, ни моја мајка. А сада напада нас неколико хорди.

-         Мора да су прешли реку – одговори Шупљозуби.

-         Зашто?

-         Зашто... Можда их Велики Медвед шаље. Ако смо прекршили табу...

-         Или Мамутица?

-         Не говори то! – пекиде ме оштро Шупљозуби.

Ту је причи био крај. Мени и даље није било јасно. Већ је свануло и тужна група се упути према нашој пећини. Ја сам ипак отишао назад на обалу, где сам покупио онај чудан предмет. Оно моћно оружје, како се испоставило.

Почео је ведар летњи дан, Сунце је већ обећавало врућину. Одбљесак ме је терао да жмиркам, али нисам скретао поглед од воде. Река је мирно текла. Тако смо је и звали – Истер, што је на нашем језику значило река. Све њене притоке могле су бити само потоци. Безимени, као и већина ствари у нашем свету.

Покушах да сакупим мисли када сам разабрао један глас. Не могу рећи да сам га чуо, јер као да није било звука. Као да ми се обратило нешто у мојој глави.

-         Не знам шта ти није јасно...

Тргнуо сам се и полако окренуо. Није ми се журило да видим ко ми се обраћа, ипак знао сам да не могу избећи. Предамном су биле две прилике. Несвесно бацих поглед на фигурицу у мојој руци. Скоро исти. На фигурици се ипак није разазнавало да ли је жена или мушкарац, а овде је био чудан пар. Разлике нису биле велике али су биле уочљиве. Не знам ко ми се први обратио, сада је то био «глас» жене.

-         Мало ли сте их убијали. Сада се вам се светили.

Мени није била јасна последња реч, односно појам – «светили». Шта је то значило?

-         Сада вам раде исто што и ви њима. Некад их је било и на овој обали.

-         Али они су, они су... здепасти!

-         Гори од животиња? То си хтео рећи?! Дај ми то!

Погледао сам у артефакт и устукнуо.

-         Дај ми то што држиш у руци. То је наше.

Побегао сам према обали, саплићући се о камење и муљ. Сакрио се у прво жбуње. А они – као да су ходали по води. Дођоше до обале и почеше разговор, као да не обраћају пажњу на мене. Већи део тог кратког разговора тада нисам могао разумети, мада сам њихове «гласове» разабирао у својој глави.

-         Бранили су своје комшије – рече мушкарац – то је већ осећај заједништва.

-         Хоћеш рећи да могу размишљати уопштено? – питала је она. – Да разазнају апстрактне појмове.

-         Ни то није искључено.

-         Али они су насилна врста.

-         И даље ниси одустала од здепастих?

-         Они живе у складу са природом. Имају сећање врсте.

-         Које их оптерећује. Осим тога, можда тај склад са природом кочи ствари.

-         Можда. Али морамо мислити о овој планети.

-         Ми имамо овде мисију. Време нам није неограничено. Не можеш да спориш варницу интелигенције.

-         Не могу. Мислиш да им дамо прилику?

-         Мислим.

-         Добро, човече – било је јасно да се мени обраћа – изађи одатле. Није нама проблем да те нађемо у том жбуњу, или било где.

Бојажљиво сам изашао, а онда се исправио пред њима. Нисам хтео да покажем страх. Сада ми се обратио мушкарац.

-         Сачуваћеш ту... ствар. Нећемо ти рећи шта је, не би ни схватио. Једно, ипак, мораш знати. Предаћеш га свом сину, а он ће морати свом. То је веома битно, и једном ћете видети зашто...

Ни ово нисам сасвим разумео. Знао сам шта значи реч «син» - мушко дете. Али само су мајке знале која су деца њихова. Знали смо да само мушкарац може дати жени снагу да роди, али како може знати које је дете његово? Било оно син или ћерка.

-         Но, размисли мало... – рече ми он схватајући моје незнање. – Ако само ти дајеш снагу жени неко време...

Климнуо сам главом. Чудно су ме посматрали наредних месеци, али ми нико ништа није ни рекао. Само сам ја прилазио Златокосој. Ја сам имао ону фигурицу, вероватно су мислили да због тога имам такве чудне жеље. И због тога нису смели да ми се супротставе, иако сам радио нешто неприродно – спречавао сам природно дељење. Само је Шупљозуби нешто гунђао о духовима звери. Најзад ми се родио син. Предамном је био следећи задатак – да му кроз неколико година објасним шта је овај артефакт и како га мора предати свом мушком потомку. Тако се и догодило. Истина, тог потомка нисам ни видео. Тада се није живело дуго.