Nosim se mišlju da napišem roman- rekao je iznenadno, između pretposlednjeg  gutljaja jutarnje kafe i neobično brzo, čak i za njega, progutanog poslednjeg zalogaja do maločas obilnog doručka. Bez ikakve prethodne najave, vest me je ostavila zatečenom. Koristeći novostvoreni momenat, lažnim licemerjem propratila sam putanju, sada već nevidljivog putnika, niz njegov, malo izboran, ali još uvek privlačan vrat; a onda sam, već vraćena u normalu, sa izvesnom intonacijom ( sinonim za potpunu nezainteresovanost) vratila njegov bezuspešan as: Zaista? Bilo je i vreme. Šta je tema? Ništa posebno- uzvratio mi je istom notom indiferentnosti- samo neki autobiografski momenti. Ono najvažnije što me je grizlo sledećih par sekundi, nisam se ni usudila da pitam. A tako sam izgarala od znatiželje koja uloga mi je namenjena i hoću li uopšte naći svoje mesto u tim nenapisanim redovima. Ne znam koje mogućnosti sam se više pribojavala: da nisam ostavila čak ni nevidljiv trag u životu čoveka koji je sedeo preko puta mene i smireno me posmatrao ili da mi se njegova projekcija moje ličnosti neće nimalo dopasti, i da ću se čak, možda uplašiti svoje nepriznate, ali ne nužno i imaginarne dimenzije. Ali, kako i uvek, igrao se mojim mislima jednako dobro kao i izgovorenim rečima, i nije me prepustio predugom mučenju. Umirio je sve moje sumnje, dok je nežno, lagano, malom kašicicom milovao zrelu japansku jabuku ispred sebe- Ti si poput nje. U trenutku kad boja dostiže najprivlačniju nijansu, ona je još uvek zelena, i ako se proba, ostavlja samo gorčinu i razočarenje u nepcima. Ali oni malobrojni eksperti, sa zadovoljstvom čekaju još neko vreme, kada boja počinje da gubi sjaj, a na dodir postaje toliko mekana i osetljiva, da i na samo mali nadražaj može da se rasprsne. Tada je najukusnija i predivnom se aromom i te kako ume zahvaliti svima koji su znali razlog svoje strpljivosti. Ja sam te ubrao prerano. Tvoje vreme tek dolazi.