Dakle, hteo bi zaviriti u sutrašnji dan, okusiti miris staza koje ti je On zacrtao na putu do večnosti. Kažeš, ne iz potajne želje da preskočiš nepotrebne i bolne trenutke u šumećim otkucajima peščanog sata, neumitno svestan da je to nemoguće. Samo bi plaštom izvesnosti hteo spremnije dočekati i uhvatiti se ukoštac sa svim bitkama, dokazavši da su ti s pravom namenjene. Ne, ni reči više. Stotinu drugih šapata milovalo me je na isti način, ne trudeći se čak da unesu barem lagani dašak svežine u već iskrzani scenario. To, naravno, nikako ne znači da ne možeš računati na moju pomoć. I ti i svi ostali koji su stajali na istom mestu gde si sada. Ali, budućnosti se neću ni dotaći prilikom naše male seanse. Nikako. Jer, znaj, ona je ništa drugo do produžena ruka prošlosti, a neumoljivi crv sadašnjosti je neprestano pokušava oglodati. Nećemo mu to dozvoliti. Ne večeras.

    Dočaraću ti obrise svih žena koje su obljubile tvoju postelju, neke nečujno, poput plašljive srne, a od drugih si danima pokušavao otresti dah uragana. Gutaću te kameleonskim očima tamnopute plesačice koju si pokupio one vrele avgustovske noći u baru na zavidno lošem glasu, što je, čini mi se, bio jedini razlog da ga udostojiš svoje posete. Oslobađaću te svakog suvišnog dela odeće, s nestrpljivošću uzdržane sredovečne dame, čiju si frigidnost nesrećnog braka svojim veštim prstima virtuoza oblikovao u raspomamljenost goropadne tigrice. Izazivaću te zmijskim jezikom nestašne studentkinje umetnosti sa razbarušenim uvojcima, kojima se nije ni trudila sakriti razbuktalu maštu. Iscrtavaćeš holograme na mom telu, identične putokazima kojima si hteo pokrenuti konstantu misionarske poze nedostupne usedelice s drugog sprata. Uranjaćeš u mene istim zanosom, kojim si očarao donedavno maloletnu kćer svog najboljeg prijatelja, čiji je grešni osmeh bio dovoljna protivteža brojnim pokušajima tvoje savesti da te zaustavi. Sklopićeš snene oči sa istim onim osmehom, kojim si darovao neuglednu prodavačicu orhideja, ispunjavajući joj, te hladne, decembarske večeri, neočekivanu novogodišnju želju.

   Svaki moj nezaustavljivi, iskonski uzdah skidaće jedan po jedan veo na kopreni tvog zaborava. Svaka ugravirana osmica, kojom ću kukovima lagano, ritmički, zagospodariti nad tvojim bedrima, otvaraće po jednu Babušku u hodnicima tvog sećanja. Tren, kad se i poslednja od njih nasmeši, poklopiće se sa sjedinjavanjem tvoje duše i mog tela. Tada, i samo tada, postidećeš se svog divljeg, nezaustavljivog vriska. Jer, izložen si gomili optužujućih pogleda, na tvoje usne se spušta hiljade suza s drugačijom primesom gorčine, a mnoštvo različitih intonacija se udružuje u istoj kletvi. Tek onda, kada se sve zagasito sive i pastelno sumorne nijanse budu nevidljivom kičicom iskristalisale u jedinstvenu, uočljivu boju, kad svi intezivni mirisi koji ti iritiraju osetljive nosnice, zadobiju odraz prepoznatljive note, tek tada ćeš znati. Kako šta? Pravi razlog svog dolaska. Svoj sledeći korak. Činjenicu da ti više neću biti potrebna.

    A sada, nakon cele ove priče, reci mi, želiš li i dalje učestvovati u ovome? DA? Hmmm..Onda, pretpostavljam da nam ne ostaje nista drugo no da počnemo. ZAGRIZI ME...