Uzavreli asfalt se sklanjao pred njegovim samouverenim koracima. Desna noga je u levoj mahnito motrila konkurenciju, i kadgod bi ova, u prepoznatljivom luku, dotakla prašnjavo tlo, ne bi prošlo ni sekunde, a da zavidna sestra ne zanjiše kukom i pošalje znak kolenu za akciju. U stvari, obe su koristile retki momenat kada su se mogle igrati samostalnosti i iluzije da će ih njihov vlasnik ostaviti da upravljaju sopstvenim životom makar tih stotinak koraka, koliko je ostalo do cilja. Čak su se uvijale imaginarnim nadanjima da se on jednom nece ni pojaviti sa tih svojih misterioznih istraživanja sopstvene duše, gde je u poslednje vreme sve češće zalazio, zadržavajući se u sve širim intervalima, a svaki sledeći put vraćao se iscrpljeniji i izboraniji. Samo su mogle naslutiti mutne dubine u koje je ponirao i obrise nemani s kojima je ukrštao koplja, zasad dolazeći kao pobednik. Sa neobjašnjivom knedlom u nekadašnjim marinsko plavim, sada jedva kao zgarište sivim ocima i sve vecim crvom sumnje, koji ga je nagrizao poput viševekovnog opsedanja nazaštićene stene od strane šaputavih talasa. Nisu mogle izvući ni jednu informaciju od njega svojim licemernim pitanjima i zavodljivim osmehom. Krio je svoju tajnu, jedino se time i mogao odbraniti od nasrtljivih radoznalaca, kao što su njih dve. Uostalom, nije ih ni interesovao razlog sam po sebi, već su htjele njegovim otkrivanjem preračunati koliko će se jos moći nositi sa svojim demonima. Čak su u svojoj malenoj kladionici imale svaka svog favorita. Ne njega, naravno, već određene vremenske intervale, koji su se razlikovali svega nekoliko dana. Od njegovog pucanja u određenom casu je zavisilo koja će pobediti. Ali, jednu stvar su sa zluradom sigurnošću znale. Jedna definitivno dobija. Čim on izgubi. A to će se desiti. I to vrlo skoro. Posustaje. A one su se tokom dugogodišnjeg tamnovanja izveštile u čitanju svog gospodara. Skoro da ih više i ne moze iznenaditi. Skoro.