Koliko života ti je potrebno da bi  presahla i poslednja kap cinizma u bledom odrazu mesta gde je nekad obitavala tvoja duša?-izbacivao je iz sebe odsečno, jezivo hladnim glasom. Svaki samoglasnik je preciznošću slavoljubivog virtuoznog hirurga nalazio put do svog dela mog beživotnog tela i komadao ga strpljivo i polako, uživajuci u svakom osvojenom milimetru. Pokušala sam udahnuti svom pogledu mističnost posetiteljki vrele faraonove postelje. Odbio je poslušati me. Zatim sam probala posuti strahom i poniznošću svoje trepavice. Samo su mi se prezrivo nasmešile. Nije mi ostalo ništa drugo do prizvati sve bogove kiše da oplode moje usahle oči. Uzalud. Dok sam panično razmišljala kako dalje, za trenutak sam izgubila pogled u deliću ogledala iza njegovog ramena. Smirila me je ravnodušnost koju sam tamo zatekla. Znala sam da je potez povučen .Mnogo pre prvog izlaska Sunca.