Legenda kaže da se rodio s džokerom u posteljici. Zapanjene babice su stavile kartu navlaženu krvlju njegove majke pored novorođenčetovog uzglavlja da mu bude amajlija. Nisu ni slutile da će taj mali komad kartona biti njegovo najveće prokletstvo....

Rano je shvatio da je obdaren nečim čudesnim, pokrivenim velom tajne za sve, osim za njega i onog koji mu ga je i darovao. Tvorac ili neko drugi.....

Krenulo je lagano, neprimetno, kao stidljivo sunce koje se počne pomaljati iza brega, pa iako tromo i sporo, za tili čas osvoji celo nebesko prostranstvo. Počeo je iz znatiželje, dosade, da nahrani onog crvića zvanog ego.

 Uskoro su svi saznali za njegovu laku ruku i čelicne nerve, za kečeve koje neprestano poteže iz rukava. Znao je hipnotisati gomilu, zadubiti se u nečiju dušu, poput sata s klatnom, koji monotono, sa svakim novim zaletom, spušta kapke bednih zamoraca i otupljuje im svest, sve dok ne dođe trenutak da ostvari svoje nečasne namere. I, za njega laganim, za njegovu publiku neuhvatljivim pokretom izvlači još jednog keca u nizu....

 Mnoge ih je zavio u crno, zatvorio vrata svim njihovim nadanjima, ugasio svetionike usred njihovih bura i brodoloma. Neki su ga kleli unapred deset generacija, drugima su usta bila zapušena zauvek, a bilo je i onih koji  su se uzdali u božansku pravdu. Verovatno im je tako bilo najlakše, prepustiti sve slučaju i nekoj mističnoj sili.U nadi da će baš ona napraviti protivravnotežu...

 I kao i ceo njegov životni vek, i taj dan je došao nenajavljen, lagano,mirišući na uspeh i strast. Da, strast, jer već odavno je postao zavisnik koji ne moze udahnuti nijedan pedalj vazduha, ako nije obojen njegovim porokom....

Počelo je, kao i uvek. Okrugli sto, njih petoro, ne vidi im lica, odavno ih je prestao posmatrati; ionako su sva ista, bezbojna, praznih pogleda. Došao je trenutak kada se trebalo mašiti i rukava. Polako je podigao pogled, počeo ga nišaniti u pravcu tih nepoznatih......snenih......puminih očiju koje su odjednom počele rasti, zauzimajući čitavu sobu. Iznenada je shvatio da je jako umoran, da su mu kapci teški poput olova i da se počinju lagano spuštati i protiv njegove volje. Pokušao je odupreti se tom osećanju, znajući da propušta nešto bitno, ali nije mogao. Kao u živo blato, uranjao je sve dublje u ponor njenih očiju. Utonuo je, nesvestan činjenice da mu je to bila najvažnija partija u životu, s poslednjim mislima upućenim nepoznatom protivniku...