Uzburkano kola njenim venama, haotično trazeći izlaz. U očajničkom pokušaju bekstva iz memljivih, napuštenih zidina u kojima je zatvorena čitavu večnost. Čula je da negde postoji sunce. Da se javlja svakog jutra, katkad stidljivo, praćeno obrisima vragolaste magle i ljubomornuh oblaka. A nekad ih sve prevari i uzdigne se bez ičije pomoći na tron koji se nitko ne usuđuje dirnuti. Ona ga nikad nije videla, samo upija mrvice koje joj najverniji posetilac, mali beli gavran svake večeri daje na kašičicu. A kad njega nema, zamišlja zgarište boja i ukusa koje ostaju nakon neizvesne bitke sa upornim mesečevim menama. Ta maštanja joj uranjaju preko potrebnu kap u već ispraznom vrču nadanja da će ikad uteći odatle. Iako je odavno prestala brojati, svaki sledeći pokušaj startuje sa istom iskricom uzaludnih snova i očekivanja. I svaki put doživljava kao poslednji. Možda će ovaj to i biti. Polagano, do njene svijesti dopire bljesak pretećih, izbrušenih zuba koji se neprimetno, u tami približavaju vratu njene tamničarke. Još jednom poprima onaj prepoznatljivi oblik goruće želje i kreće...Ka svom ključaru...

Krenule su, kao i uvek, s malo zakašnjenja, propustivši prvi nalet neopisive gužve, na kojoj bi im mogao pozavideti i centralni promet najvećih metropola. Strpljivo su sačekale da im se otvori celi horizont, nudeći im destinacije s nostalgičnim predelima i usnulim daljinama. Pre koju godinu bi se možda i pokolebale i odlučile rizikovati, ali ne i sada. Odavno su postale svesne činjenice da je njihov put zapečaćen, ucrtan u nebesku mapu srebrnim nitima. I da ga ništa ne može zameniti. Ionako je cela priča oko odlaska postala rutina. Bez trunčice uzbuđenja, nemira, strasti. Prema čemu? Već viđenom oblačku, koji iz godine u godinu dobija po koju novu boru? Očekivanim kapima kiše, koja ih kad je dobre volje, samo pomiluje po umornim licima, ne trudeći se da im oteža put? Malom belom gavranu, koji ih uvek, na istom mestu, upadajući u njihove zbijene redove, pokušava skrenuti sa ustaljenih tračnica? Ne, sve je to deo njihove priče koja se ponavlja unedogled. Čak je i ritam njihovih krila zadobio onu nit sigurnosti, s kojom virtuoz uranja u sjedinjavanje sa svojim instrumentom. Nastavljaju leteti, ostavljajući bezbrižno po koju nepotrebnu krpicu nasmešenim vetrokazima, znajući da će ih u povratku sigurno pokupiti....

Čekala je...Stpljivo....Drsko svesna činjenice da sve kreće od nje. I sa njom se završava. Bljesne i nešto između, da, ali njena neumoljiva konačnost sve to pretvori u tren. I uzaludnost. Zavidi pomalo onim retkim dušama koje sebi nikad nisu umele nametnuti taj teret rešavanja njenog paradoksa i nisu je svesni do trenutka kada se nađu s njom. Oči u oči. A tada je ionako svejedno. Takvi srećnici najviše i ponesu sa sobom. Jos više  ostave. Još jedan paradoks. Ni sama sebi katkad nije jasna. Odakle joj tolika moć tranformacije, kako joj sve to ne dosadi? Čak se i počela radovati svojim mnogobrojnim posetiocima, kojima u programu zaštite svedoka menja opis i vraća ih natrag. Ko su oni? U čemu ih je prekinula iznenadna promena rezultata? Jesu li bili svesni s koliko čeznje im se raduje, nalik vajaru, koji u iznenadnom naletu inspiracije, manijačno isčekuje zakasnelu pošiljku s predmetom svojih strasti? Da li su stigli udahnuti svaki delić vazduha, pomilovati sve one osmehe, obasjati sve mračne kutke, koji su im bili namenjeni? Ili su samo, poput ranjene pume, projurili svojom stazom,ne osvrćući se i ne ostavivši nijedan trag. Da li netko iz ove povorke koja joj se upravo približava može i naslutiti  na kom peronu će ostaviti svog dotadašnjeg saputnika? Da li je izraz na svim tim licima odraz u ogledalu svesnosti da se s njim nikad više neće sudariti na svom putu? Ili su tek sad shvatili da je ponovni susret neizbežan, a još uvek se ne mogu nositi s tim...Ne sad...Ne ovde...Dok tako tone u dubine svojih vrludavih misli, i ne oseća rezak bol koji je izazvao mali beli gavran, sletevši niotkud, bez najave, na njenu svežu, otvorenu ranu....koja čeka novog posetioca....strpljivo....bez žurbe...