U mutnom okeanu cetvrte dimenzije se snalazi zapanjujuce dobro...naravno,tu i tamo po koja zrtva,njenoj naivnoj savesti predstavljena tako da se cini zaista neophodnom -duboko zakopana ogledala u najmracnijim lavirintima memljive podsvesti,ili slepo postovanje znaka za jednosmernu voznju,na koga je tako cesto naletala,da je cak imala i par fatarmorgazmickih epizoda s njim...ali,sve je to sastavni deo koktela koga ispija svakodnevno,kap po kap,ne stigavsi da se zapita kako tako mala kolicina uspe da joj utoli megalomansku zedj mikrokosmosa njenih zelja, misli i iluzija...samo joj katkad upadne uljez u hronolosku harmoniju cenzurisanih misli-da li ikad,Pinokio sanja zivot obicnog,anonimnog lutka,ili je odavno vec shvatio da mu je bila namenjena uloga prototipa detektora lazi.